Artur F. Berns — Muke centralnog bankarstva (Beograd, 1979)

Pretisak istorijskog govora. Tekst koji sledi je kompletan srpski prevod govora „Muke centralnog bankarstva" (eng. The Anguish of Central Banking) koji je dr Artur Berns održao u Beogradu 30. septembra 1979. godine, kao šesnaesto Predavanje Pera Jakobsona u sklopu godišnjeg sastajanja MMF-a i Svetske banke. Originalan engleski tekst objavljen je u publikaciji Per Jacobsson Foundation 1979, a reprintovan u Federal Reserve Bulletin-u septembra 1987. godine. Prevod sa engleskog je redakcijski rad Zlato.ai.

Postoji svega nekoliko monetarnih govora u 20. veku koji su istovremeno bili tehnički ozbiljni i otvoreno politički iskreni. Bernsov govor u Beogradu je jedan od njih.

Berns je bio čovek koji je predvodio Fed kroz najveću inflatornu eru posleratne Amerike. Kada je krajem 1979. govorio u Beogradu, već je bio van dužnosti osamnaest meseci, što je dovoljna razdaljina da govori otvoreno — ali ne i dovoljno daleko da bi se sećanja zamutila. Rezultat je dokument bez paralele: predsednik najmoćnije centralne banke sveta priznaje da centralna banka nije mogla, ni u jednom trenutku tokom 15 godina inflacije, da je sama zaustavi. Ne zato što nije imala alate. Već zato što politički i misaoni sistem demokratije ne ostavlja prostor za to.

Zašto smo preveli ovaj govor

Govor je relevantan i danas iz tri razloga:

1. Fiskalna dominacija nad monetarnom politikom — ono što Berns opisuje 1979. godine kao „načelo nedovoljnog hranjenja inflatornog procesa" (centralna banka ne sme da zaista zaustavi monetarno širenje jer bi osujetila volju Kongresa) je tačno ono što se dešava u 2020-2026. eri. Inflacija je posledica dubljih političkih sila, ne tehničkih monetarnih grešaka.

2. Zarobljena centralna banka — Bernsov pojam „zarobljeništva centralnih banaka unutar političkih struja svojih zemalja" objašnjava zašto Fed danas teško može da održi restriktivnu politiku posle prvog znaka recesije. Isti obrazac, drugačiji decenij.

3. Zlato kao indikator — Berns govori u trenutku kada se Bretton Woods sistem definitivno raspao i kada je dolar prepušten političkoj diskreciji. Cena zlata u januaru 1980, svega tri meseca posle ovog govora, dotakla je 850 USD/oz — sa 35 USD/oz iz 1971. godine. Tržište je već razumelo ono što Berns tek tada objašnjava javnosti.

Ostavljamo prevod gotovo netaknutim — bez naših komentara umetnutih u tekst, bez zaglavlja kojih nema u originalu. Bernsov ton zaslužuje da se čuje bez posredovanja.

<aside class="not-prose my-8 rounded-xl border-l-4 border-amber-700 bg-amber-50 p-6">

Artur F. Berns — kratka biografija

Arthur Frank Burns (1904–1987) rođen je u Stanislavu (tada Austro-Ugarska, danas Ivano-Frankivsk, Ukrajina) u jevrejskoj porodici koja je 1914. emigrirala u Sjedinjene Države. Doktorirao je ekonomiju na Kolumbiji 1934. godine pod mentorstvom Vesli Klera Mitčela.

• 1953–1956: Predsednik Saveta ekonomskih savetnika predsednika Dvajta Ajzenhauera.

• 1969–1970: Savetnik predsednika Ričarda Niksona.

• 1970–1978: Predsednik Odbora guvernera Sistema federalnih rezervi — postavljen od strane Niksona, ponovo imenovan od strane Fordа. Njegov mandat obuhvata: ukidanje konvertibilnosti dolara u zlato (avgust 1971), naftnu krizu (1973), recesiju 1973–75, ubrzanje inflacije ka dvocifrenim brojkama.

• 1978–1981: Profesor na Kolumbiji i Američkom preduzetničkom institutu (AEI).

• 1981–1985: Ambasador SAD-a u Saveznoj Republici Nemačkoj — imenovan od Regana.

Berns je akademski najpoznatiji kao istraživač privrednih ciklusa — sa Mitčelom je napisao klasično delo Measuring Business Cycles (1946). Politički je ostao kontroverzna figura: kritičari ga okrivljuju za inflaciju sedamdesetih, branitelji ističu nemoguće političko okruženje u kome je radio. Preminuo je 26. juna 1987. godine u Baltimoru.

</aside>

---

Muke centralnog bankarstva

Šesnaesto Predavanje Pera Jakobsona, Beograd, 30. septembar 1979.

I

Međunarodni monetarni sistem, koji je tokom ove decenije bio u gotovo neprekidnom previranju, u poslednje vreme imao je koristi od nekoliko povoljnih pomaka. Po izmenjenim članovima statuta MMF-a, Međunarodni monetarni fond može sada čvrsto da nadzire politiku deviznih kurseva svojih članica i stoga je u prilici da svetske narode usmeri ka vladavini prava u međunarodnim monetarnim odnosima. Drugi obećavajući pomak jeste osnivanje Evropskog monetarnog sistema, čiji je cilj da se unutar Zajedničkog tržišta održe razmerno stabilni devizni kursevi. Treći povoljan pomak ogleda se u tome što Sjedinjene Države priznaju da uporni deficiti u njihovom međunarodnom tekućem računu moraju biti uklonjeni, a da je u međuvremenu možda potrebna i odlučna intervencija radi zaštite spoljne vrednosti dolara. Uobičajeno shvatanje — da slabljenje sopstvene valute koristi spoljnoj trgovini neke države i njenoj ukupnoj privrednoj delatnosti — izgubilo je svoju privlačnost u američkoj vladi. Službenici nadležni za ekonomsku politiku uvideli su da je, kolika god vrlina u određenim prilikama mogla pripadati tom shvatanju, ono ipak opasan putokaz za zemlju čija je valuta i dalje središnja u međunarodnom monetarnom sistemu. „Blagonaklono zanemarivanje" spoljne vrednosti dolara prestalo je naglo i, nadam se, nepovratno, u novembru 1978. godine.

Ovi i drugi konstruktivni pomaci nagoveštavali su početkom 1979. godine bliži prilazak međunarodnoj ravnoteži, te se na devizna tržišta na izvesno vreme vratio mir. Ali nelagoda zbog monetarnog sistema, naročito zbog budućnosti dolara, nastavila se — štaviše, ovog leta se i pojačala. Razloga za zabrinutost bilo je više nego dovoljno: politički potresi u Iranu, ogromna nova povećanja cena nafte koja sprovodi OPEK, povremeno sužavanje razlika u kamatnim stopama između Njujorka i stranih tržišta novca, te ograničeni napredak u izgradnji delotvorne energetske politike u Sjedinjenim Državama. Iako su svi ti činioci doprineli uznemirenosti, ono što je na deviznim tržištima u poslednjim mesecima najviše uznemiravalo jeste ponovno ubrzanje inflacije u Sjedinjenim Državama i u velikom delu ostatka sveta. Čak ni Nemačka ni Švajcarska više se ne smatraju ostrvima stabilnosti.

Taj nesrećan razvoj još je jedan pokazatelj — ako je pokazatelj uopšte potreban — da je sadašnja nestabilnost u međunarodnim finansijama u velikoj meri posledica hronične inflacije našeg doba i da se stabilnost neće vratiti u međunarodni monetarni sistem dok se nad inflatornim silama ne uspostavi razumno dobra kontrola u velikim industrijskim narodima — a naročito u Sjedinjenim Državama. Ovo presudno razmatranje odmah otvara teška pitanja: zašto se svetska boljka inflacije pokazuje tako tvrdokornom? Zašto ne uzmiče pred raznovrsnim naporima pogođenih naroda, uključujući i poneki odlučan pokušaj da joj se stane u kraj? Zašto su, naposletku, centralni bankari — čiji je glavni posao, kako bi se moglo pomisliti, da se bore protiv inflacije — bili tako neefikasni u rešavanju ovog svetskog problema?

Meni, kao bivšem centralnom bankaru, poslednje od ovih pitanja čini se osobito zanimljivim. Jedna od dugogodišnjih funkcija centralne banke jeste da štiti integritet narodne valute, kako u zemlji tako i u inostranstvu. U monetarnoj politici centralni bankari raspolažu moćnim sredstvom za podsticanje stabilnosti opšteg nivoa cena. Po obrazovanju, ako ne i po naravi, oni su skloni tome da načelu stabilnosti cena pridaju najveći značaj, a njihovu odbojnost prema inflaciji neprestano potkrepljuju veze sa istomišljenicima u drugim centralnim bankama i u privatnoj finansijskoj zajednici. Pa ipak, uprkos toj odbojnosti prema inflaciji i moćnom oružju kojim bi se mogli protiv nje boriti, centralni bankari su poslednjih godina potpuno podbacili u toj zadaći. U tom paradoksu počiva muka centralnog bankarstva.

Moj cilj danas jeste da razmotrim uzroke ovog paradoksa i njegove posledice za budućnost. Mnogo od onoga što budem rekao neizbežno će odražavati pouke koje sam stekao tokom službe na čelu Saveta guvernera Sistema federalnih rezervi tokom osmogodišnjeg perioda koji se završio pre oko osamnaest meseci. Ovo je možda dobar trenutak da se osvrnem na to iskustvo: pre godinu dana bio sam mu, čini mi se, suviše blizu da bih imao potrebnu udaljenost, a za godinu dana oštrina mojih utisaka biće možda već počela da bledi.

Pažnju ću usredsrediti uglavnom, premda ne i isključivo, na Sjedinjene Države. To je područje koje najbolje poznajem, a verujem i da je američko iskustvo — uprkos nekim jedinstvenim crtama — prilično tipično za iskustvo ostalih industrijskih zemalja. Zemlje u razvoju imaju svoje sopstvene izvore i obrasce inflacije. Pa ipak, u našem međuzavisnom svetu, ekonomske prilike u Sjedinjenim Državama i u ostalim industrijskim zemljama svakako imaju značajan uticaj na sudbinu zemalja u razvoju.

II

Kao uvod, mogao bih napomenuti da su tokom najvećeg dela perioda od završetka Drugog svetskog rata privredna kretanja, uzeta u celini, bila zadovoljavajuća. Po predratnim merilima, recesije do sredine šezdesetih bile su kratke i blage, kako u Sjedinjenim Državama tako i u ostalim industrijskim zemljama; svetska trgovina je brzo rasla pod blagotvornim poretkom stabilnih deviznih kurseva, a životni standard se znatno povećao širom razvijenog sveta. U većini industrijskih zemalja inflatorni pritisci su s vremena na vreme bili problematični — kao u neposredno posleratnim godinama, tokom Korejskog rata, te tokom nekoliko godina nakon sredine pedesetih. Ti pritisci bili su znatno snažniji u nekim zemljama nego u Sjedinjenim Državama, ali se ni u jednoj nije činilo da je inflacija izmakla kontroli.

Od 1958. do 1964. godine Sjedinjene Države uživale su u izuzetnoj stabilnosti cena. Tokom tog šestogodišnjeg perioda indeks veleprodajnih cena ostao je gotovo nepromenjen, a indeks potrošačkih cena rastao je godišnjom stopom od svega nešto više od jedan odsto. A onda je započela inflacija koja od tada bez prestanka muči američku privredu. Prosečne veleprodajne cene rasle su godišnjom stopom od 2 odsto između 1964. i 1968. godine, 4 odsto između 1968. i 1972, i 10 odsto između 1972. i 1978. godine. Taj obrazac ubrzanog rasta cena nalazi se i u drugim zemljama, premda su stope rasta umnogome različite, a u većini industrijskih naroda ubrzanje je počelo nešto kasnije — najčešće 1969. ili 1970. godine.

Analize inflacije koju su Sjedinjene Države iskusile tokom poslednjih petnaest godina najčešće se odvijaju u tri koraka. Najpre se razmatraju činioci koji su pokrenuli inflaciju sredinom šezdesetih godina, naročito državno fino podešavanje privrede nadahnuto Novom ekonomijom i razuzdano finansiranje rata u Vijetnamu. Zatim se razmatraju činioci koji su potom pojačali inflatorne sile: dalje greške u politici, devalvacije dolara 1971. i 1973. godine, svetski privredni uzlet 1972–73, propali usevi i otuda skok svetskih cena hrane 1973–74, vanredna povećanja cena nafte koja su stupila na snagu 1974. godine, te oštro usporavanje rasta produktivnosti od kraja šezdesetih godina nadalje. Naposletku se obraća pažnja procesu kojim je dugotrajno iskustvo s inflacijom dovelo do raširenog očekivanja da će se ona nastaviti i u budućnosti, tako da je inflacija stekla sopstveni zamah.

Nemam ništa protiv analiza ovog tipa. One su izrazito korisne u objašnjavanju američke inflacije, a uz ovde-onde poneku izmenu, i inflacije u ostalim narodima. Pa ipak, smatram da takve analize zaobilaze jedan dublji činilac: trajnu inflatornu sklonost koja je proistekla iz misaonih i političkih struja što već dugo preobražavaju privredni život u Sjedinjenim Državama i drugde, sve od tridesetih godina dvadesetog veka. Sama suština osobene inflacije ovog vremena, kao i razlog zbog kojeg su centralni bankari bili neefikasni u suočavanju s njom, mogu se razumeti samo u svetlu tih misaonih struja i političkog okruženja koje su one stvorile.

III

Istorijski gledano, Amerikanci su duboko verovali u ideju napretka — u uverenje da je razumno očekivati da će se sopstveni položaj i položaj porodice tokom života popraviti. Tokom najvećeg dela američke prošlosti, državna intervencija u privrednom životu bila je samo na rubu. Lični napredak uglavnom se smatrao nagradom za lični trud — uz, možda, povoljnu sreću. Priprema za teška vremena ili druge nepredviđene životne okolnosti smatrala se mudrom, ali je to bila privatna odgovornost. Američki put kroz život vodio je putem oslonca na sopstvene snage; samo se u krajnjoj nuždi okretao državi ili susedima za novčanu pomoć.

Tu tradiciju individualnosti slomili su katastrofalni događaji tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka. Slom privrednog poretka tokom Velike krize bio je bez presedana po obimu i razmerama, te je doveo načelo oslanjanja na sopstvene snage do tačke pucanja. Sa četvrtinom radne snage bez posla, lična hrabrost i moralna izdržljivost nisu mogle jamčiti ni radno mesto ni egzistenciju. Pomoć je naposletku stigla kroz političku ideju koja je većini američkog naroda bila nova, ali ipak ubedljiva — naime, da savezna vlada u privrednoj oblasti ima daleko veću odgovornost nego što ju je dotad preuzimala. U okviru Novog dogovora, savezna vlada se poduhvatila obimnih projekata javne izgradnje i ponudila pomoć kroz javne radove. Davala je neposrednu pomoć siromašnima — što je dotad bio posao samo lokalnih vlasti ili privatnih dobrotvornih organizacija. Uspostavila je osiguranje za slučaj nezaposlenosti i starosne penzije. Preduzimala je korake da podigne nadnice i cene, s ciljem podsticanja privrednog oporavka. Pored tih inovativnih mera, savezna vlada je znatno proširila i opseg svoje regulatorne delatnosti. Snažno se umešala u tržište hartija od vrednosti, u bankarstvo, u granu javnih komunalnih preduzeća, u stambeno tržište i u poljoprivredni sektor; uz to, sindikatima je dala nova i široka prava i ovlašćenja. Te i druge mere Novog dogovora postavile su temelje aktivističke države — države odgovorne ne samo za ublažavanje patnji i za osiguranje od privrednih nedaća, već i za ograničavanje „štetne" konkurencije, podsticanje „vrednih" delatnosti i ispravljanje neravnoteže tržišne moći. Za manje od jedne decenije država je postala vodeći činilac na privrednoj sceni.

Baš kao što su Amerikanci tokom krize bili ubeđeni da savezna vlada treba da pomogne nezaposlenima, tako su ih iskustva Drugog svetskog rata naučila da od države očekuju da spreči nezaposlenost u samom začetku. Pod prinudama rata, vlada je pokazala da može da obezbedi plaćeno zaposlenje za svaku spremnu ruku. Stoga se činilo razumnim — i to ne samo sledbenicima Kejnsa — da se očekuje da država učini isto i u doba mira. Godine 1944, predsednik Ruzvelt je u nacrtu svog posleratnog unutrašnjeg programa, „Ekonomskoj povelji o pravima", na čelo spiska postavio „pravo na koristan i dobro plaćen posao". Po završetku rata, Zakon o zaposlenosti iz 1946. godine izričito je proglasio dužnost savezne vlade da podstiče „maksimalnu zaposlenost", a to je s vremenom dobilo značenje „pune zaposlenosti" — kako po slovu zakona, tako i u svakodnevnom govoru.

Naoružana Zakonom o zaposlenosti iz 1946, država je nastojala da pokaže kako protiv nezaposlenosti može da se bori i preventivnim i terapeutskim merama. Doista, period od Drugog svetskog rata do sredine šezdesetih godina obeležilo je ne samo prigušivanje privrednih ciklusa nego i postojan porast blagostanja američkih porodica. S jedne strane, rastući prihodi, koji su odražavali znatne dobitke u produktivnosti rada, omogućavali su veću potrošnju, više slobodnog vremena i bolju obezbeđenost za starost. S druge strane, neprekidan tok novih i često unapređenih potrošačkih dobara podržavao je rast ukupne tražnje. Razvijena mreža ustanova potrošačkog kredita olakšavala je ljudima da pribavljaju automobile, kućne uređaje i drugu robu i usluge — a želju za njima neprestano su podsticali zavodljivi oglasi i prikazi mogućih načina života koje su širili televizija i bioskop. Naizgled neizbežan porast životnog standarda za većinu stanovništva odrazio se u sve većim udelima porodica koje su posedovale sopstveni dom, koje su imale vikendicu, koje su posedovale jedan, dva, pa i tri automobila, koje su imale telefon, koje su posedovale televizore, mašine za pranje veša i zamrzivače za hranu; takođe i u udelima stanovništva koje je završilo srednju školu i fakultet, koje je putovalo u inostranstvo, koje je posedovalo akcije preduzeća, koje je imalo životno osiguranje, i tako dalje.

To iskustvo privrednog napretka ojačalo je očekivanja javnosti u pogledu napretka. Ono što je nekad bio tihi lični osećaj da će daleka budućnost biti bolja od prošlosti, naročito za sopstvenu decu, tokom posleratnih godina preobrazilo se u izrečena i široko rasprostranjena očekivanja postojanog poboljšanja životnog standarda — štaviše, u osećaj prava na godišnji porast realnog dohotka.

Ali brz porast nacionalnog blagostanja nije stvorio raspoloženje zadovoljstva. Naprotiv, šezdesete godine bile su godine društvenih nemira u Sjedinjenim Državama, baš kao i u drugim industrijskim demokratijama. Delom je taj nemir odražavao nezadovoljstvo crnaca i drugih manjina prevladavajućim okolnostima društvene diskriminacije i privredne uskraćenosti — nezadovoljstvo koje je tokom „vrelih leta" sredine šezdesetih izbilo u paljevini i pljačkanju. Delom je društveni nemir odražavao rastući osećaj nepravde kod drugih grupa ili u njihovu korist — siromašnih, starih, telesno onesposobljenih, pripadnika etničkih manjina, poljoprivrednika, fabričkih radnika, žena i drugih. Delom je nemir odražavao sve veće odbacivanje postojećih ustanova i kulturnih vrednosti kod omladine srednje klase. Delom je odražavao više-manje iznenadno shvatanje, u širokim slojevima stanovništva, da privredne reforme Novog dogovora, kao i noviji porast nacionalnog blagostanja, nisu rešili probleme u raznim oblastima američkog života — društvenim, političkim, privrednim i ekološkim. A uz sve te izvore društvenih nemira preplitale su se sve veće napetosti vezane za rat u Vijetnamu.

U naivnosti onog vremena, mnogi Amerikanci došli su do uverenja da bi sve nove ili novootkrivene nedaće društva trebalo da odmah rešava savezna vlada. I u istoj toj naivnosti, tadašnja vlada je pokušala da odgovori na rastuće zahteve za društvenim i privrednim reformama, dok je istovremeno sve šire vodila rat u Vijetnamu. Pod okriljem Nove ekonomije usvojena je aktivnija politika s ciljem povećanja stope privrednog rasta i smanjenja nivoa nezaposlenosti. Pod okriljem Nove granice i Velikog društva preduzeti su obimni napori da se zakrpe otvorene pukotine u tkanju blagostanja — neodgovarajuće ili nejednako obrazovanje, stanovanje, zdravstvena nega, ishrana. Pod okriljem građanskih prava i učešća građana, manjinama i drugim obespravljenim grupama data su politička oruđa da svoje tekovine održe, učvrste i prošire.

Međusobno dejstvo državnog delovanja i privatnih zahteva imalo je sopstvenu unutrašnju silu koja je vodila ka njihovom istovremenom pojačavanju. Kada je vlada sredinom šezdesetih godina započela da se bavi takvim „nedovršenim zadacima" kao što su smanjenje frikcione nezaposlenosti, iskorenjivanje siromaštva, proširenje koristi blagostanja i poboljšanje kvaliteta života, ona je probudila nove obime očekivanja i zahteva. Kada se jednom utvrdilo da je glavna funkcija vlade da rešava probleme i ublažava teškoće — ne samo društva u celini, nego i ugroženih privrednih grana, područja, zanimanja ili društvenih grupa — golem i sve veći korpus problema i teškoća postao je kandidat za državno rešavanje. Razvijala su se, usavršavala i koristila nova oruđa za vršenje pritiska na Kongres — kao i na zakonodavstva pojedinih saveznih država i ostale izabrane službenike. Kongres je odgovorio izlivanjem širokog toka mera koje su uključivale državnu potrošnju, posebne poreske olakšice ili propise koji nameću privatnu potrošnju. Svaki pokazatelj uspešne taktike u sticanju prava, ustanovljavanju povlastica ili izvlačenju drugih pogodnosti od države vodio je novim primenama te taktike. Razne grupe pronašle su moćnog saveznika u saveznim sudovima, koji su iznova obarali zakonska ili upravna ograničenja pristupa državnim pogodnostima. Čak su i državni službenici, naročito na nivou pojedinih saveznih država i opština, otkrili novčane nagrade odbacivanja otmenih shvatanja o javnoj službi i isticanja privrednih zahteva grubom borbenošću.

IV

Mnogi rezultati ovog spoja državnog delovanja i građanskog aktivizma pokazali su se korisnim. Ipak, njihov ukupan učinak bio je da američkoj privredi nametne snažnu inflatornu sklonost. Bujanje državnih programa dovelo je do sve većeg poreskog opterećenja i za pojedince i za preduzeća. Pa ipak, spremnost države da naplaćuje poreze izrazito je zaostajala za njenom sklonošću da troši. Od 1950. godine savezni budžet bio je u ravnoteži samo u pet godina. Od 1970. godine deficit se javlja svake godine. Ne samo to, već su i deficiti sve veći. Budžetski deficiti su, dakle, postali hronično stanje saveznih finansija; nastajali su i kad su privredne prilike bile loše i kad je privreda cvetala. A kada vlada vodi budžetski deficit, ona u novčanike građana ubacuje više novca nego što im uzima; tražnja za robom i uslugama, prema tome, raste sa svih strana. Tako je počela i kasnije se hranila inflacija koja besni od sredine šezdesetih godina.

Težnja za skupim društvenim reformama često je išla uporedo s težnjom za punom zaposlenošću. Doista, znatan deo sve šireg obima državne potrošnje proistekao je iz opredeljenja za punu zaposlenost. Inflacija se počela široko doživljavati kao privremena pojava — ili, pod uslovom da ostane blaga, kao prihvatljivo stanje. „Maksimalna" ili „puna" zaposlenost, uostalom, postala je glavni privredni cilj nacije — a ne stabilnost nivoa cena. To što inflacija na kraju dovodi do recesije, a uz to poništava i mnoge koristi koje se nastoje postići društvenim zakonodavstvom, uglavnom se zanemarivalo. Čak su i konzervativni političari i preduzetnici počeli da ponavljaju kejnzijansko učenje. Stoga se činilo sasvim prirodnim da savezni službenici zaduženi za ekonomska pitanja brzo odgovore na svako popuštanje privredne aktivnosti — povremeno čak, kao početkom 1977. godine, i na puke priviđaje takvog popuštanja — ali da odgovaraju vrlo polako i oprezno na znake sve većeg pritiska na nacionalne izvore rada i kapitala. Strah od neposredne nezaposlenosti — pre nego strah od sadašnje ili buduće inflacije — tako je postao vodeća sila u stvaranju ekonomske politike.

Takvo nesrazmerno postavljanje tasova državne politike neizbežno je dalo privredi inflatorni zaokret, kao što je to učinila i sve veća uloga državne regulative. Tradicionalni načini zaštite određenih grupa od konkurencije — kao što su povećanje državne podrške cenama poljoprivrednih proizvoda, povećanje najnižih nadnica i uvođenje uvoznih kvota — nisu izgubili na privlačnosti ni dok je inflacija nezadrživo rasla. Naprotiv, sva ta sredstva za povećanje troškova i cena obilato su korišćena čak i tokom rastuće inflacije 1977. i 1978. godine. Problematične su bile i novije društvene regulative — one koje se tiču zdravlja, bezbednosti i životne sredine — koje su se umnožavale tokom sedamdesetih godina. Iako po nameri hvale vredne, mnoge od tih regulativnih sklopova nastale su naprečac i s malo obzira prema troškovima nametnutim proizvođačima. Znatne količine kapitala koje su mogle otići u ulaganja koja povećavaju produktivnost u privatnoj privredi tako su preusmerene u namene koje propisuju regulatori. Poboljšanja produktivnosti takođe je usporilo obeshrabrivanje privrednih ulaganja, koje je proisteklo iz rastućeg tereta poreza na dohodak i poreza na kapitalnu dobit. Napredak u opremanju radne snage novim pogonima i opremom odvijao se mnogo sporije tokom sedamdesetih nego tokom pedesetih ili šezdesetih, a taj manjak je doprineo padu produktivnosti, a otuda i porastu troškova i cena.

Dodatne sile na strani ponude doprinele su inflatornoj sklonosti. Kako su programi održavanja prihoda koje je uspostavila vlada postajali velikodušniji, podsticaji za rad težili su slabljenju. Neki pojedinci, i mladi i stari, smatrali su prijatnim da znatan deo vremena žive od naknade za nezaposlene, bonova za hranu i isplata socijalne pomoći — možda dopunjenih povremenim poslovima u sve obilnijoj sivoj privredi. Čak i preduzimljivi i ambiciozni pojedinci koji su tražili stalan posao mogli su sebi dopustiti opuštenije ili biranije traganje za poslom kada je vlada, uz vođenje politike pune zaposlenosti, pružala i zaštitni dohodovni krov tokom perioda bez posla. U takvom okruženju, zaposleni radnici mogli su da zahtevaju i često postižu duže plaćene godišnje odmore, češće praznike i odsustva zbog bolesti, uz uživanje pauza za kafu i drugih društvenih običaja na poslu. U takvom okruženju, mogli su sebi dopustiti da odbiju smanjenje plate ili manji porast nadnice kada bi se poslodavac pozvao na ozbiljne finansijske teškoće. Tako je broj pojedinaca koji se vode kao nezaposleni mogao da raste čak i u vremenima kada su rasli i broj slobodnih radnih mesta, i nadnice, i cene za potrošače.

Misaone i političke struje koje su preoblikovale privredni život i dovele do trajne inflacije u Sjedinjenim Državama, snažno su delovale i u drugim industrijskim zemljama. Rastuća ekonomska očekivanja ljudi, šire učešće građana u političkoj areni, opredeljenja vlada za punu zaposlenost, izdašni programi održavanja prihoda, sve veća državna regulativa i sve istrajniji zahtevi prema državi da rešava ekonomske i društvene probleme — sve to postalo je opšte obeležje industrijskih demokratija. I kao što je brzo širenje državnih delatnosti u Sjedinjenim Državama bilo praćeno trajnim budžetskim deficitima i inflacijom, tako se to dogodilo i u drugim industrijskim zemljama. Štaviše, druge zemlje često su upražnjavale labavu državnu potrošnju i inflaciju u snažnijem obliku nego Sjedinjene Države.

V

I tako, naposletku, dolazim do uloge centralnih bankara u inflatornom procesu. Svetske misaone i političke struje na kojima sam se zadržao neizbežno su uticale na njihove stavove i postupke. U većini zemalja centralna banka je oruđe izvršne vlasti — sprovodi monetarnu politiku po željama predsednika vlade ili ministarstva finansija. Neke industrijske demokratije, doduše, imaju u znatnoj meri samostalne centralne banke, a takav je sigurno slučaj u Sjedinjenim Državama. Načelno gledano, Sistem federalnih rezervi imao je moć da pre petnaest godina zaustavi inflaciju u njenoj početnoj fazi, ili u bilo kojem kasnijem trenutku, a ima moć da je okonča i danas. U bilo kom trenutku tog perioda mogao je ograničiti ponudu novca i izazvati dovoljan pritisak na finansijskim i industrijskim tržištima da inflaciju okonča s malim odlaganjem. To nije učinio jer je i sâm Fed bio zahvaćen misaonim i političkim strujama koje su preobražavale američki život i kulturu.

Zakon o zaposlenosti iz 1946. godine propisuje da je „trajna politika i odgovornost savezne vlade da... iskoristi sve svoje planove, funkcije i sredstva... za podsticanje maksimalne zaposlenosti". Fed podleže ovoj odredbi zakona, a to mu je ograničilo praktični prostor za restriktivne akcije — sasvim odvojeno od toga što su i neke kolege u Sistemu bile dirnute zavodljivošću Nove ekonomije. Svaki put kad bi se vlada upustila u uvećanje toka pogodnosti za stanovništvo u celini ili za ovu ili onu grupu, prećutno se podrazumevalo da će se monetarna politika nekako prilagoditi tom potezu. Slična prećutna pretpostavka bila je sadržana u svakoj odluci o cenama ili u svakom pregovoru o nadnicama koji su sklapali privatni akteri ili država. Činjenicu da bi takvi potezi, uzeti zajedno, mogli biti potpuno nespojivi s umerenim stopama monetarnog širenja, retko su uzimali u obzir oni koji su ih pokretali — uprkos čestim upozorenjima Fed-a da se rasplamsavaju nove vatre inflacije.

Ako bi Fed tada pokušao da stvori monetarno okruženje koje znatno zaostaje za prilagođavanjem rastućim pritiscima na cene koje su oslobađali ili pojačavali državni potezi, u privredi bi se brzo mogle pojaviti ozbiljne teškoće. Ne samo to: Sistem bi time osujetio volju Kongresa kojem odgovara — Kongresa odlučnog da građanima pruža dodatne usluge i da se radna mesta i prihodi održavaju, naročito u kratkom roku. Suočen s tim političkim stvarnostima, Fed je ipak povremeno bio voljan da snažno pritisne monetarnu kočnicu — kao 1966, 1969. i 1974. godine — ali njegov restriktivni stav nije se održavao dovoljno dugo da bi inflacija prestala. Uglavnom, monetarnu politiku počelo je da određuje načelo nedovoljnog hranjenja inflatornog procesa, uz istovremeno prilagođavanje znatnom delu pritisaka na tržištu. Centralne banke drugih industrijskih zemalja, koje su funkcionisale u suštinski sličnom političkom okruženju, čini se da su se ponašale na vrlo sličan način.

VI

Pošto sam ovako opisao muku centralnog bankarstva u savremenoj demokratiji, ne želim time da nagovestim da su centralni bankari oslobođeni odgovornosti za inflaciju koja je naše zajedničko nasleđe. Uostalom, svaka centralna banka ima određen prostor za slobodu odlučivanja, a taj prostor je znatan kod nezavisnijih centralnih banaka. Kako je Fed, na primer, neprestano iskušavao i istraživao granice svoje slobode da nedovoljno hrani inflaciju, on je iznova izazivao oštre kritike i iz izvršne vlasti i iz Kongresa, te je stoga morao mnogo svoje energije da uloži u odbijanje zakonodavnih predloga koji bi mogli da unište svaku nadu u okončanje inflacije. Taj proces ispitivanja nužno je uključivao političke procene, i Fed je možda ponekad precenio opasnosti vezane za dodatnu monetarnu stegu. Takve greške u političkoj proceni izuzetno je teško utvrditi; ali verujem, u svakom slučaju, da su greške u ekonomskoj ili finansijskoj proceni u praksi bile mnogo značajnije.

U svetu koji se brzo menja, mogućnosti za pravljenje grešaka su bezbrojne. Čak su i činjenice o trenutnim uslovima često podložne pogrešnom tumačenju. Statistika nezaposlenosti u Sjedinjenim Državama dobar je primer. Još pre kraja Drugog svetskog rata, neki ekonomisti pokušavali su da utvrde koliko bi frikcione i strukturne nezaposlenosti postojalo kada bi tražnja za radom i ponuda rada bili u ravnoteži; drugim rečima, koja bi stopa nezaposlenosti odražavala stanje pune zaposlenosti. Ubrzo se razvilo široko slaganje da stopa nezaposlenosti od oko 4 odsto odgovara praktičnom stanju pune zaposlenosti, te je ta brojka postala posvećena u ekonomskoj literaturi i u stvaranju politike. Uslovi na tržištu rada, međutim, nisu mirovali. Velik priliv žena i mladih ljudi u radnu snagu, liberalizacija osiguranja za slučaj nezaposlenosti, širenje programa socijalne pomoći, postupno podizanje zakonom utvrđenih najnižih nadnica, sve veći udeo porodica s više od jednog zaposlenog, te porast samog nacionalnog blagostanja — sve te promene u ekonomskom i društvenom okruženju učinile su uobičajenu brojku od 4 odsto zastarelom. Stopa nezaposlenosti koja odgovara punoj zaposlenosti danas se široko procenjuje na oko 5½ ili 6 odsto, a izveštaj Saveta ekonomskih savetnika iz 1979. godine, čini se, slaže se s tom ocenom. Ali nosioci državne politike, iako uopšteno svesni onoga što se zbivalo na tržištu rada, sporo su prepoznavali izmenjeno značenje statistike nezaposlenosti — bilo da se ona posmatra kao merilo ekonomskog učinka, bilo kao merilo nedaće. Fed nije izbegao to kašnjenje u prepoznavanju, i, opet, verujem da su i druge centralne banke ponekad pravile slične greške.

Iako pogrešna tumačenja statistike nezaposlenosti ili drugih aktuelnih podataka utiču na celokupno stvaranje javnih politika, postoje i drugi problemi u tumačenju kojima je poziv centralnog bankara osobito izložen. Monetarna teorija je sporna oblast. Ona centralnim bankarima ne pruža pravila odlučivanja koja bi istovremeno bila čvrsta i pouzdana. Doista, svaki centralni bankar je iz svetskog iskustva naučio da rastuća privreda zahteva rastuću ponudu novca i kredita, da će prekomerno stvaranje novca u dužem roku izazvati ili potvrditi inflaciju, te da će opadajuće kamatne stope težiti podsticanju privrednog širenja, dok će rastuće kamatne stope težiti njegovom ograničavanju; ali to saznanje ne dostiže matematičku preciznost.

Delom usled hronične inflacije u savremenoj eri, centralni bankari su počeli da posvećuju veću pažnju ponudi novca nego što su to činili njihovi prethodnici; ali i dalje ih ozbiljno zaokuplja ponašanje kamatnih stopa. Suočavaju se s teškim pitanjima o tome koju srazmernu težinu pripisati merilima novca, a koju kamatnim stopama u kratkom i dugom roku; o tome koji su pojam ili pojmovi novca najznačajniji za potrebe politike; o tumačenju takvih pojava kao što je rast depozita i kredita u evrovaluti; o dužini i pravilnosti kašnjenja kojima promene u stopama rasta novca utiču na privrednu aktivnost i cene; o verovatnim promenama u brzini opticaja novca kao posledici institucionalnih novina i razvoja privrednog ciklusa; i tako dalje — kako svaki proučavalac centralnog bankarstva i monetarne teorije dobro zna. A postoje i temeljnija pitanja: o mogućim sukobima između unutrašnjih i međunarodnih ciljeva, o pravom odgovoru na neuobičajene pojave koje teorija ne obuhvata, te o tačnoj važnosti bilo koje teorije zasnovane na prošlom iskustvu za svet u kojem se obrasci ponašanja neprestano razvijaju.

Jasno je, dakle, da centralni bankari mogu da pogreše — ili da na njih nailaze iznenađenja — gotovo u svakoj fazi procesa stvaranja monetarne politike. U nekim pogledima, njihova mogućnost da pogreše porasla je u savremenom inflatornom okruženju. Naviknuti su, kao i većina onih koji proučavaju finansije, da o visokim i rastućim tržišnim kamatnim stopama razmišljaju kao o sili koja ograničava privredno širenje. To iskustveno pravilo, međutim, teži tome da se sruši čim očekivanja inflacije postanu raširena u zemlji. U takvom trenutku, zajmodavci očekuju da im se otplati u jeftinijoj valuti, te su stoga skloni da zahtevaju veće kamatne stope. Pošto i zajmoprimci imaju slična očekivanja, voljni su da na to pristanu. Tako se „inflatorna premija" ugrađuje u nominalne kamatne stope. Načelno, ma koliko visoka nominalna kamatna stopa bila, dok ostaje ispod ili tek malo iznad stope inflacije, ona će vrlo verovatno imati izopačena dejstva na privredu: povećavaće troškove poslovanja, ali će malo ili nimalo ograničavati ukupnu potrošnju. U praksi, kako se inflatorna očekivanja, a samim tim i stvarne kamatne stope koje proističu iz bilo koje nominalne stope, razlikuju među pojedincima, centralni bankari ne mogu biti sigurni u veličinu inflatorne premije ugrađene u nominalne stope. Međutim, u mnogim zemljama poslednjih godina te su stope povremeno bile toliko očito ispod tekuće stope inflacije da se teško može izbeći utisak da su nominalne stope, ma koliko se činile visokima ili nečuvenima posmatračima naviknutim da ih ocenjuju po istorijskom merilu, potpuno propustile da ostvare ograničenje koje su centralni bankari nastojali postići. Drugim rečima, inflacija je često otupila oštricu kamatnih stopa — naročito u Sjedinjenim Državama, gde se isplate kamate mogu odbiti od poreza na dohodak.

Pored ovih neposrednih posledica inflacije, postoje i druga dejstva koja izazivaju sumnju u značenje pojedinih stopa rasta novčanih agregata. Mislim na promene u finansijskim praksama koje su se razvile u Sjedinjenim Državama tokom šezdesetih godina — naročito tokom perioda oštre monetarne politike 1966. i 1969. godine — a koje su kulminirale eksplozijom finansijskih inovacija sedamdesetih godina. Mnoge od tih promena omogućile su regulatorne mere ili razvoj nove računarske tehnike. Ali pokretačka snaga iza njih bio je podsticaj koji su naglo rastuće tržišne kamatne stope dale finansijskim institucijama i njihovim klijentima da promene svoju poslovnu praksu. Komercijalne banke su odgovorile na rastuće stope štednjom na rezervama koje ne donose kamatu, a njihovi klijenti su odgovorili štednjom na depozitima po viđenju koji ne donose kamatu. I banke i velike korporacije razvile su nove izvore sredstava na evrodolarskom tržištu i na domaćem tržištu komercijalnih hartija od vrednosti. Banke su razvile nove tehnike upravljanja pasivama koristeći te izvore, kao i ogroman potencijal tržišta federalnih sredstava i tržišta prenosivih potvrda o depozitu. Druge finansijske institucije — uključujući štedionice, štedno-kreditne udruge, kreditne zadruge i uzajamne fondove tržišta novca — razvile su nove transakcione usluge vezane za klijentske račune na koje su isplaćivale kamatu. Banke su uzvratile u toj konkurenciji za transakcione bilanse nudeći velikim deponentima posebne usluge koje su smanjivale prosečan nivo bilansa koje su morali da drže, te koristeći razne dovitljive načine da plaćaju kamatu na bilanse koji su se uglavnom držali za transakcione svrhe.

Pomaci ove vrste imali su duboke posledice za okruženje u kojem deluje američka monetarna politika. Donedavno, težište monetarnog suzdržavanja sprovodilo se više smanjenjem dostupnosti kredita — naročito stambenih hipotekarnih kredita — nego rastom kamatnih stopa; u sadašnjem trenutku, rastuće kamatne stope su primarni kanal suzdržavanja. To znači da je za postizanje bilo kog stepena suzdržavanja potreban viši nivo kamatnih stopa — potpuno odvojeno od dejstava inflatornih premija o kojima sam ranije govorio. Ali koliko viši — nije jasno; samo će vreme pokazati. Donedavno, promene u M1, poznatom monetarnom agregatu ograničenom na valutu i depozite po viđenju, razumno dobro su odražavale promene u ukupnom obimu transakcionih bilansa; danas, kada se neprestano pojavljuju nove zamene za bankarske depozite po viđenju, niža stopa rasta M1 potrebna je da bi se postigao bilo koji stepen suzdržavanja. Ali koliko niža — nije jasno; samo će vreme pokazati. Nije jasno ni koji bi drugi monetarni agregat, ako i jedan, mogao bolje da posluži od uobičajenog M1 kao monetarni pokazatelj. Kao rezultat ovih posledica inflacije, centralno bankarstvo izgubilo je svoje oslonce ne samo u kamatnim stopama: to se u znatnoj meri dogodilo i u slučaju monetarnih agregata — sigurno u Sjedinjenim Državama, a možda i u drugim zemljama.

VII

Nema potrebe dalje se širiti o mogućnostima za pogrešnu procenu koje su poslednjih godina pratile stvaranje politike u centralnim bankama. Određena neizvesnost, naravno, oduvek je bila obeležje monetarne politike, baš kao što je obeležje političkih odluka uopšte, bilo u javnom, bilo u privatnom životu. Treba, međutim, primetiti da bi kašnjenje u prepoznavanju nekih od pomaka o kojima sam govorio — u pogledu stopa nezaposlenosti, kamatnih stopa i stopa rasta monetarnih agregata — težilo tome da politiku skreće ka monetarnom popuštanju. Štaviše, pojava inflatorne psihologije u industrijskim zemljama unela je asimetriju u posledice monetarnih grešaka, čak i ako se same greške događaju jednako često u oba smera.

Postoji suštinska razlika između posledica pogrešnih procena centralne banke u eri hronične inflacije i posledica takvih procena pre jedne ili dve generacije. U ranijim vremenima, kada bi centralna banka dozvolila prekomerno stvaranje novca i kredita u vremenima prosperiteta, nivo cena bi doista težio rastu. Ali nastala inflacija ograničavala se na fazu širenja privrednog ciklusa; nije se nastavljala niti jačala posle te faze. Stoga su ljudi uopšteno podrazumevali da će porast cena biti praćen padom čim privredna recesija nastupi. To više nije slučaj. Danas preduzetnici, poljoprivrednici, bankari, sindikalni vođi, fabrički radnici i domaćice uopšteno polaze od očekivanja da će se inflacija nastaviti i u budućnosti, bilo da privredna aktivnost cveta bilo da se povlači. Kada takva psihologija postane prevladavajuća u zemlji, uticaj greške centralne banke koja je pojačala inflaciju može da se razvuče godinama, čak i pošto privredna recesija nastupi. Jer u našem savremenom okruženju svaki porast opšteg nivoa cena teži da razvije sopstveni zamah. On podstiče veće zahteve za nadnicama, koje poslodavci prihvataju verujući da mogu nadoknaditi dodatne troškove kroz veće cene; vodi kolektivnim ugovorima u ključnim privrednim granama koji nalažu znatna povećanja nadnica u kasnijim godinama bez obzira na tadašnje stanje privrede; a kroz primenu obrazaca za usklađivanje — indeksaciju — vodi automatskom rastu i drugih nadnica, kao i isplata socijalnog osiguranja, raznih drugih penzija i socijalnih pogodnosti, kirija za mnoge nekretnine, te cena mnoge robe koja se nabavlja po dugoročnim ugovorima. S druge strane, nenameravana dejstva centralne banke restriktivnog tipa ne šire se na sličan način. Da bi razvila bilo kakav značajan zamah u suzbijanju inflacije, ona bi morala biti i velika i ponovljena — kombinacija koja se teško može pojaviti pod vladajućim uslovima u industrijskim demokratijama.

Ako je moja analiza centralnog bankarstva u savremenom okruženju barem približno tačna, dva zaključka odmah slede. Prvo, ne postoji jednostavan ili brz lek za savremenu inflaciju. Drugo, ako centralne banke imaju nešto zajedničko, to je činjenica da su sve postale, u različitoj meri, zarobljenice političkih i misaonih struja unutar svojih zemalja. Zatočeni u tim strujama, centralni bankari nisu mogli — i danas još ne mogu — sami da dovedu inflaciju pod kontrolu. Ono što oni mogu i što čine jeste da neprestano upozoravaju javnost na opasnosti inflacije i da, kad god je moguće, postavljaju prepreke njenom širenju.

Pored toga, centralne banke obavljaju i druge funkcije od velikog značaja. Fed, na primer, čvrsto je delovao kao zajmodavac u krajnjoj nuždi, sprečavajući finansijske krize koje su se inače lako mogle dogoditi. Posebno mi je na umu propast prevozničke kompanije Pen Sentral iz juna 1970. godine i propast banke Frenklin Nešenel iz oktobra 1974. godine. U prvom slučaju, nesposobnost kompanije Pen Sentral da refinansira svoje neisplaćene komercijalne zapise izazvala je zabrinutost među imaocima komercijalnih zapisa uopšte. Da bi sprečio finansijsku paniku, Sistem je na neko vreme stavio po strani svoje monetarne ciljeve, širom je otvorio diskontni prozor i izmenio svoje propise tako da bi komercijalne banke mogle prikupljati sredstva na otvorenom tržištu radi finansiranja preduzeća koja nisu mogla obnoviti svoje dospele komercijalne zapise. U slučaju Frenklin Nešenela, Fed je pozajmio toj posrnuloj međunarodnoj banci skoro 2 milijarde dolara; i dok su ti avansi bili neisplaćeni, dogovoreno je da banku preuzme druga banka, čime su zaštićeni interesi deponenata i klijenata Frenklin Nešenela. Ti potezi bili su nadahnuti osećajem odgovornosti za finansijski sistem kao celinu — kako međunarodnu, tako i domaću. I centralne banke nekih drugih zemalja, naročito Banka Engleske, takođe su konstruktivno obavljale funkciju zajmodavca u krajnjoj nuždi, a celovit pojam odgovornosti centralne banke proširen je i razjašnjen kroz razgovore poslednjih godina u Banci za međunarodna poravnanja.

Sve ovo i mnogo više zaslužuje da se istakne u vezi sa centralnim bankama — naročito njihovi neumorni napori da građane svojih zemalja upoznaju s ekonomskim i društvenim opasnostima koje donosi inflacija. Ali kakve god vrline ili nedostatke centralne banke imale, ostaje činjenica da će se same s inflacijom današnjeg doba moći boriti samo u maloj meri. Hronična inflacija koja muči industrijske demokratije neće biti pobeđena — pa ni značajno obuzdana — sve dok novi tokovi mišljenja ne stvore političko okruženje u kojem će se moći preduzeti teška prilagođavanja neophodna za okončanje inflacije.

VIII

Postoje neki znaci, dosad slabi i nedoslovni, da takva promena u intelektualnoj i političkoj klimi demokratija počinje da se ostvaruje. Jedna od karakterističnih osobina demokratije jeste to što ona podstiče učenje iz iskustva. Skorašnja uznemirujuća kretanja u privrednom i društvenom životu, naročito trajnost i ubrzavanje inflacije, dovela su do dubokog preispitivanja među misliocima i nosiocima javnog mnenja. Među ekonomistima, kejnzijanska škola izgubila je mnogo od svoje nekadašnje snage, samouverenosti i uticaja. Ekonomisti se više ne usredsređuju tako isključivo na nezaposlenost i državno upravljanje ukupnom tražnjom. Veću pažnju posvećuju upravljanju ukupnom ponudom — potrebi za jačanjem podsticaja za rad i inovacije, načinima podsticanja štednje i ulaganja, značaju uklanjanja prepreka konkurenciji, načinima za smanjenje regulatornog tereta nametnutog privredi, te drugim sredstvima za jačanje samopouzdanja preduzeća. Mnogi ekonomisti danas priznaju da je veliki deo prikazane nezaposlenosti dobrovoljan, da su obuzdavanje inflacije i smanjivanje prinudne nezaposlenosti dopunjavajući a ne suprotstavljeni ciljevi, da trajni državni deficiti i prekomerno stvaranje novca teže razgorevanju vatri inflacije, da visoku stopu štednje koja obično prevladava u ranim fazama inflacije naposletku zamenjuje minimalna štednja, te da kada se ta faza dostigne, znatno postaje teže dovesti inflaciju pod kontrolu.

Intelektualno previranje u svetskim demokratijama svoj uticaj ima ne samo na preduzetnike i ulagače, nego i na političare, sindikalne vođe, pa čak i na domaćice; jer svi oni uče iz iskustva i jedni od drugih. U Sjedinjenim Državama, na primer, sve više ljudi oseća da znatan deo državne potrošnje koju je odobrila njihova samilost i nesebičnost ne ostvaruje svoje ciljeve: da se propadanje gradova nastavlja, da se kvalitet javnih škola pogoršava, da kriminal i nasilje rastu, da su zloupotrebe socijalne pomoći i dalje široko rasprostranjene, da je primanje naknade za nezaposlene postalo način života za suviše mnogo ljudi — ukratko, da nezadrživ rast državne potrošnje ne donosi društvene koristi koje su se od njega očekivale, a uz to opterećuje porezima vredne ljude i podiže već visoke cene koje moraju plaćati u prodavnici i posvuda drugde. Po mom sudu, takvi osećaji ogorčenja i razočaranja u znatnoj su meri odgovorni za konzervativni politički zaokret koji se u poslednje vreme razvio u Sjedinjenim Državama. A iz rezultata nedavnih izbora drugde zaključujem da i u drugim industrijskim zemljama rastu zabrinutost zbog inflacije i razočaranje socijalističkim rešenjima. Borba protiv inflacije stoga dobija viši prioritet kod tvoraca politike u Evropi i u velikom delu ostatka sveta.

U Sjedinjenim Državama velika većina javnosti danas inflaciju smatra problemom broj jedan s kojim se zemlja suočava, a tu procenu prihvataju i Kongres i izvršna vlast. Stoga su u proteklih dvanaest meseci preduzeti neki koraci da se obuzda brz rast saveznih izdataka, da se snize pojedini porezi radi podsticanja privrednih ulaganja, a uz to i da se smanji još uvek velik budžetski deficit. Kongres je odoleo pritiscima da se uvećaju privilegije sindikata. Neki državni propisi — kao u slučaju avio-kompanija i sirove nafte — ublaženi su. Pa čak su i restriktivni potezi Sistema federalnih rezervi, koji bi donedavno izazvali srdžbu i strepnju u državnim krugovima, prihvaćeni sa staloženošću. Znakovita za izmenjeno političko ozračje bila je objava povećanja diskontne stope Sistema federalnih rezervi onog istog jula meseca kada je prijavljivan znatan pad ukupne nacionalne proizvodnje za prolećno tromesečje.

Trenutno široko rasprostranjena zabrinutost zbog inflacije u Sjedinjenim Državama jeste ohrabrujući pomak, ali niko ne može još biti siguran koliko će se daleko otići, niti koliko će se trajno održati. Promene koje su se dosad dogodile u fiskalnoj, monetarnoj i strukturnim politikama bile su tek delimična prilagođavanja. Američki tvorci politike skloni su tome da u postepenom pristupu vide vrlinu, jer on obećava povratak opšte stabilnosti cena — možda uz odlaganje od pet ili više godina, ali bez zahtevanja znatnih žrtava od radnika ili njihovih poslodavaca. Ali sâm taj oprez koji politički vodi politici postepenosti može jednako voditi i njenom preranom obustavljanju ili napuštanju u stvarnoj praksi. Privredni život podložan je svakovrsnim iznenađenjima i poremećajima: privrednim recesijama, radničkim nemirima, stranim teškoćama, monopolskim potresima, izborima i državnim previranjima. Jedna ili druga takva pojava, naročito privredna recesija, mogla bi lako da nadvlada i sruši postepeni raspored obuzdavanja inflacije. To se događalo u prošlosti, a može se dogoditi i opet.

Ako Sjedinjene Države i druge industrijske zemlje žele da postignu stvarni napredak u borbi protiv inflacije, biće potrebno najpre razbiti inflatornu psihologiju — to jest, postići da ljudi osete kako se inflacija može, i verovatno hoće, dovesti pod kontrolu. Takva promena u nacionalnoj psihologiji teško da se može postići delimičnim prilagođavanjima javne politike. S obzirom na snažna i široko rasprostranjena očekivanja inflacije koja danas prevladavaju, došao sam stoga, nerado, do uverenja da će za preokret inflatorne psihologije biti potrebna prilično snažna terapija.

Preciznu terapiju koja najbolje može poslužiti jednoj naciji nije lako odrediti, a ono što dobro funkcioniše u jednoj zemlji može slabo funkcionisati u drugoj. U slučaju američke inflacije, koja je postala glavna pretnja blagostanju velikog dela sveta jednako kao i blagostanju američkog naroda, čini mi se da bi bilo mudro da vlada na ovoj prekretnici istorije usvoji osnovni program u četiri dela. Prvi deo bila bi zakonska prerada saveznog budžetskog procesa koja bi otežala vođenje budžetskih deficita i poslužila kao prvi korak ka ustavnom amandmanu usmerenom ka istom cilju. Drugi deo bila bi obaveza na sveobuhvatan plan za ukidanje propisa koji su ometali konkurenciju, kao i izmena drugih koji su nepotrebno povećavali troškove i cene. Treći deo bila bi obavezujuća podrška restriktivnim monetarnim politikama sve dok stopa inflacije znatno ne opadne. A četvrti deo bili bi zakoni koji predviđaju smanjenja poreza na dobit preduzeća u svakoj od narednih pet godina — pri čemu bi smanjenje bilo prilično malo u prve dve godine, ali bi postalo znatno u kasnijim godinama. Takvi poreski zakoni oslobodili bi moćne sile za unapređenje produktivnosti nacije i time vršili pritisak na pad cena; a takođe bi pomogli, u bližoj budućnosti, da se olakšaju teška prilagođavanja koja bi mnogim preduzećima i njihovim zaposlenima bila nametnuta usvajanjem prva tri dela predloženog programa.

Voleo bih da mogu da završim ovaj dugi govor izrazom uverenja da će program u skladu sa onim što sam upravo skicirao, ili bilo koji drugi konstruktivan i odlučan program za suočavanje s inflacijom, biti preduzet u bliskoj budućnosti u Sjedinjenim Državama ili negde drugde. To danas ne mogu reći. Nisam siguran ni da bi mnogi centralni bankari sveta, koji su se sada već navikli na postepenost, bili spremni da rizikuju bolna privredna prilagođavanja koja su, bojim se, naposletku neizbežna. Stoga me ne bi iznenadilo ako se povratak razumnoj stabilnosti cena u industrijskim demokratijama, a time i urednom međunarodnom monetarnom sistemu, odgodi za još neuspelih pokušaja. Ali ako političko strpljenje u pojedinim zemljama pri tome bude teško kušano, biće požureno i učenje iz iskustva. Konzervativni trend koji se sada čini da je u toku u mnogim industrijskim demokratijama tada će sticati snagu; i ukoliko političko vođstvo ne dospe u neodgovorne ruke, inflatorna sklonost koja je iscrpljivala ekonomsku i moralnu vitalnost demokratija može naposletku biti poražena.

---

Epilog

Tri meseca posle ovog govora, u oktobru 1979. godine, novi predsednik Fed-a Pol Volker (Paul Volcker) preduzeo je upravo onu „prilično snažnu terapiju" koju je Berns ovde nagovestio. Federal funds rate je tokom 1980–1981. dotakla 20%. Inflacija je do sredine 1983. godine pala sa 13,5% na 3%. Cena dosega je bila recesija iz 1981–82. — najteža od Velike krize.

Berns je doživeo da vidi rezultat. Volker je u jednom od svojih govora kasnije rekao da je Bernsovo razumevanje političke ekonomije inflacije bilo dublje od bilo čije analize tog vremena — uključujući i njegovu sopstvenu. Ironija je u tome što je Berns, koji je sve to objasnio, bio i čovek koji nije imao političku snagu da to sprovede. Sledeća generacija centralnih bankara (Volker, Greenspan, Bernanke, Powell) operisala je u Bernsovoj senci — neki s više, neki s manje uspeha u izbegavanju njegovog zaključka da je centralni bankar uvek već zarobljenik šire političke i misaone struje.

Izvori

• Originalni govor (PDF) — Per Jacobsson Foundation, 1979: The Anguish of Central Banking (FRASER, St. Louis Fed digital arhiv).

• Federal Reserve Bulletin, September 1987 — kompletan broj sa reprintom govora i nekrologom za Bernsa: FRASER kolekcija.

• Per Jacobsson Foundation — istorija predavačke serije i lista prethodnih govornika: www.perjacobsson.org.

• Federal Reserve History — Arthur F. Burns — biografska stranica: federalreservehistory.org.

• Burns & Mitchell, Measuring Business Cycles — NBER, 1946: klasično delo o privrednim ciklusima koje je obeležilo Bernsovu akademsku karijeru.

Povezane analize Zlato.ai

• Inflacija i cena zlata — kako se Bernsova teza o „inflatornoj psihologiji" manifestuje u ceni zlata kroz cikluse.

• Centralne banke kupuju zlato — paradoks koji bi Berns prepoznao: institucije koje pišu „muke centralnog bankarstva" sve više se diversifikuju ka realnom novcu.

• Kamatne stope i zlato — Bernsov argument o „inflatornoj premiji" u nominalnim stopama, sa modernim podacima.

• Fed je uništio zdrav novac — istorija (april 2026) — direktna kontinuacija Bernsove dijagnoze kroz sledećih 45 godina.

• Povratak istorije: zlato, dolar i monetarna budućnost — savremena analiza istih sila koje Berns identifikuje u 1979.

• Pad zlata 10% u martu 2026 — inflacija, Fed, zamka — koliko je dalek korak od Bernsove zamke 1979. do Powell-ove zamke 2026.

---

Govor je u javnom domenu kao deo zvanične publikacije Federal Reserve System-a. Srpski prevod je redakcijski rad Zlato.ai, objavljen pod istim principima slobodnog pristupa. Citirati kao: Berns, A. F. (1979). „Muke centralnog bankarstva." Šesnaesto Predavanje Pera Jakobsona, Beograd, 30. septembar 1979. Srpski prevod: Zlato.ai, 2026. Original: FRASER, St. Louis Fed.