Besent je banka, zlato je signal: kako SAD prepisuju uslove uz sopstvenu obveznicu

„Ja sam sada banka”, rekao je američki ministar finansija Skot Besent 8. septembra na Južnom metodističkom univerzitetu, govoreći o intervenciji na jenu. „Možete da se kladite protiv mene ako hoćete.”

Rečenica je ostala zabeležena jer opisuje tri stvari koje se dešavaju istovremeno. Trezor SAD menja uslove pod kojima kupuje, finansira, drži i prodaje sopstveni dug. Federalne rezerve su upravo podigle kamatu protiv toga. A centralne banke sveta kupuju zlato i nose ga kući na čuvanje. Cena zlata je pritom 21. septembra stajala oko 4.370 dolara po unci, 22 odsto ispod januarskog vrha od 5.608 dolara.

Australijski analitičar Kreg Tindejl objavio je 24. septembra dug esej o tome, sam ga nazvavši „dnevnikom čitanja” uz poziv na neslaganje. Ovde ga sažimamo, proveravamo istorijski deo koji možemo da proverimo, a savremene brojke navodimo prema njemu. Zaključak za domaćeg čitaoca je naš.

Šta Trezor radi sa sopstvenom obveznicom

O udvostručenom otkupu dugoročnih obveznica od 19. avgusta pisali smo istog dana. Tindejl ga stavlja u niz:

Svaki potez ide u istom smeru: viša cena obveznica koje ulagači već drže, niži prinos nego što bi tržište samo tražilo. Rezultat za sada, prema autoru: tridesetogodišnji prinos bio je 5,31 odsto dan pre objave i 5,37 odsto tri nedelje kasnije. Reči su se kretale brže od operacija; tržište je svaku upilo za nekoliko dana. Prvi uvećani otkup 10. septembra uzeo je 5,19 od mogućih 6 milijardi, uz 10,5 milijardi ponuđenih, jer je Trezor po sopstvenoj doktrini „cenovno osetljiv kupac”.

Iza toga stoji aritmetika. Savetodavni odbor Trezora zabeležio je 4. avgusta da prognoze dilera podrazumevaju manjak finansiranja od 1,45 biliona dolara u fiskalnim 2027–28. pri tekućim veličinama aukcija; u februaru je bio 1,1, u maju 1,3 biliona. Rupa raste na svakom sastanku, a datum kada dileri očekuju veće aukcije pomera se unazad.

Poslednji put kada je Amerika ovo radila: 1942–1951.

Ovo je deo eseja koji možemo da proverimo, i proverili smo ga. Od sredine 1942. godine kriva prinosa bila je fiksirana za vreme rata: kratki zapisi na 0,375 odsto, duga obveznica na 2,5. Ulagači su birali tačku na krivoj, Fed je kupovao ostatak. Do kraja 1945. Fed je držao 75 odsto svih zapisa i manje od jednog odsto obveznica.

Zlato je bilo plafon tog sistema. Zakon je vezivao novac koji Fed sme da stvori za zlato koje drži: 40 odsto pokrića za novčanice, 35 za depozite. Svaki zapis kupljen da bi se držao fiksni prinos plaćen je novim rezervama, a svaki dolar rezervi tražio je 35 centi zlata. Pokriće je palo sa 91 odsto krajem 1941. na 49 odsto krajem 1944. Kongres je 12. juna 1945. spustio zahtev na ravnih 25 odsto. Pokriće depozita ukinuto je 1965. godine, novčanica 1968. godine, a zlatni prozor za strane vlade zatvoren je 15. avgusta 1971. godine.

Račun za poverioce stigao je posle rata: inflacija od 8,5, 14,5 i 7,75 odsto u 1946, 1947. i 1948. godini naspram kupona od 2,5. Fiksiranje je okončano sporazumom Trezora i Feda 3. marta 1951. godine, koji je Fedu vratio pravo da pusti prinose. Kevin Vorš, sadašnji predsednik Feda, tražio je „novi sporazum kao 1951.” još u julu 2025. godine, pre nego što je dobio posao; njegova radna grupa za bilans Feda izveštava krajem godine.

Obrazac koji Tindejl izvlači: svaki put je država održala obećanje odštampano na obveznici, a promenila uslov napisan oko nje. Zlatna klauzula, zlatno pokriće, zlatni prozor — svaki je popustio da bi kupon bio isplaćen u celosti. Fedovih 11 milijardi dolara zlatnih sertifikata, knjiženih po 42,22 dolara za uncu dok metal vredi oko 1,14 biliona, ono je što je ostalo od prethodnog puta. O tome kako je taj sistem sistematski ukidan pisali smo u analizi o uništenom zdravom novcu.

Koliko košta plaćanje poverilaca ispod tržišta

Posleratni dug SAD pao je sa 106 odsto BDP-a 1946. na 23 odsto 1974. godine. Ekonomisti Akalin i Bol razložili su tih 83 poena: 17 od primarnih suficita, 28 od kamata držanih ispod tržišta i neočekivane inflacije, 32 od rasta bržeg od kamata, 6 od kombinacije. Više od trećine je, dakle, došlo iz džepa poverilaca.

Bundesbanka je izračunala i cenu: da su štediše držane na niskim kamatama sve do 1974. godine, investicije bi bile oko 12 odsto niže, privreda 5–6 odsto manja, a dug prema tako manjoj privredi 20 poena viši. Jeftin novac za državu koštao je rast koji dug nosi.

Zašto je to važno danas: od tri načina da se smanji dug veći od godišnjeg proizvoda, prvi (suficit) nije dostupan jer je budžet u deficitu i pre kamata, drugi (rast brži od kamate) bledi jer kamata na dug ide ka 5 odsto, koliko i nominalni rast. Ostaje treći — a Tindejl tvrdi da je program iz 2026. napravljen upravo za njega. Zašto cena zlata pada dok rat traje i kada se taj pritisak iscrpi, razložili smo ranije.

Japan: ko drži obveznicu i pod čijim pravilima

Japan drži oko 1,14 biliona dolara američkog duga, najviše od svih stranaca. Kada je jen u julu oštro pao, Tokiju su trebali dolari, a većinu dolara drži u obveznicama. Mogao je da ih proda, što gura američke prinose gore, ili da pozajmi dolare uz njih. Trideset prvog jula Japan i SAD su zajedno kupovali jen; dva dana kasnije Besent je zatražio proširenje prozora FIMA repo, na kojem strana centralna banka pozajmljuje dolare uz obveznice koje već drži, do 60 milijardi po instituciji, uz kamatu od oko pola procentnog poena iznad prinosa koje te obveznice nose.

Novac za intervenciju došao je iz Fonda za stabilizaciju deviznog kursa, osnovanog 1934. godine sa profitom od poslednje revalorizacije zlata; fond ima svega oko 43,6 milijardi dolara sopstvene pozicije. Zauzvrat je Tokio dobio poruku: veće kamate Banke Japana i manje trošenja. Tindejlova formulacija: „rezerve su zalog” — Japan sarađuje i zadržava pristup, ili prodaje na tržištu na kojem najveći prodavac trpi najveći gubitak.

Autor primećuje i da je porez na strane držaoce (odeljak 899) povučen u junu 2025. godine, a kredit strancima zatražen u avgustu 2026. Vašington je izabrao da obveznici doda pravo, ne kaznu. A pravo koje je dato može da se naplati, ograniči ili povuče.

Zlato, Kina i pravila van obveznice

Nasuprot tome stoji imovina čija vrednost dolazi iz samog metala. Od 2022. godine centralne banke su kupci, Narodna banka Kine dvadeset drugi mesec zaredom: u avgustu 20,2 tone, ukupno 2.387 tona, oko 9 odsto rezervi. Prema Evropskoj centralnoj banci, zlato je krajem 2025. činilo 27 odsto svetskih zvaničnih rezervi po tržišnoj vrednosti, godinu ranije 20; američke obveznice 22 odsto. O trenutku kada je zlato preteklo američke obveznice u rezervama pisali smo u aprilu.

Hongkong gradi infrastrukturu: klirinška kuća za zlato u državnom vlasništvu, pokrenuta 7. jula sa vezom ka trezoru Šangajske berze zlata i ciljem od 2.000 tona kapaciteta; token koji deli polugu na male udele; i prozor Narodne banke Kine na kojem strane centralne banke pozajmljuju juane uz obveznice — isti akronim, FIMA, četiri nedelje pre nego što je Besent tražio proširenje dolarskog. Trezor od 2.000 tona je, primećuje autor, ponuda čuvanja za tuđe zlato, ne samo kinesko.

Zaplena ima adresu, a adresa je trezor. Trezor njujorškog Feda čuva oko 6.331 tonu za strane vlade; tuđe zlato na Menhetnu leži pod američkim zakonom kao što su ruske rezerve ležale pod belgijskim. Indija je za šest meseci do marta vratila 104 tone iz Londona i sada drži 680 od 881 tone na svom tlu. Zašto Holandija seli 86 tona u London, a Srbija drži svoje kod kuće, i šta Venecuela osam godina ne može da uzme iz Banke Engleske, obradili smo posebno.

Rangiranje po broju pravilnika

Najkorisniji deo eseja za malog ulagača je jednostavan: poređaj imovinu po tome koliko tuđih pravilnika stoji između tebe i nje.

O tome zašto ETF udeo nije isto što i metal i koja su četiri načina da se poseduje zlato pisali smo pre dve nedelje; o zlatu i bitkoinu i o sefu, slamarici i privatnom trezoru takođe. Tindejl dodaje istorijsku ogradu i za fizičko zlato: 5. aprila 1933. Ruzvelt je naredio Amerikancima da predaju zlato, a posedovanje je ostalo nezakonito do kraja 1974. godine. Zato oni koji grade trezor u Hongkongu grade i tokene — obe strane hoće da prodaju pokretno zlato, a pravila pod kojima se ono kreće jesu ono što kupac zapravo bira.

Argument protiv, i gde to ostavlja kupca u Srbiji

Najjači argument protiv cele teze autor navodi sam: tridesetogodišnja obveznica plaća 5,37 odsto, a zlato je 22 odsto ispod vrha. Prinos iznad inflacije i rasta jak je razlog da se obveznica drži, i taj razlog važi dok se program ne dovrši. Ni znakovi represije još nisu potpuni: nema fiksnog plafona prinosa, kratka kamata je iznad inflacije (Fed ju je 16. septembra podigao na 3,75–4 odsto), niko još nije primoran da drži obveznice, Fed drži 7 odsto tržišta zapisa naspram 75 iz 1945. Ono što autor poredi jeste smer, ne stanje.

Asimetrija je ono što ostaje. Ako ratovi ostanu mali, prelazak iz obveznica u zlato košta propušteni prinos, i taj trošak je poznat unapred. Ako dođe veliki, izlazi se zatvaraju onog dana kada počne: 1942, 1971. i 2022. godine promena je stigla u jednom danu, a zlatni uslov popustio je prvi. Kina se, kaže Tindejl, ponaša kao poverilac koji očekuje da se vrata zatvore: nosi metal kući, gradi mesto gde može da ga proda i nudi isto prijateljima.

Za kupca u Srbiji ta logika je već ugrađena u državu: Narodna banka Srbije drži preko 94 odsto rezervi u Beogradu. Za pojedinca se svodi na tri stvari, bez preporuke:

• Kupujte ono što ima nula pravilnika: standardne poluge i zlatnike sa poreklom, u sopstvenom posedu, sa premijom iznad spot cene prikazanom otvoreno — u ponudi Zlatnog Standarda prodajna i otkupna cena stoje jedna pored druge.

• Ne pogađajte dan: zlato je 22 odsto ispod vrha i može još; ravnomerna kupovina kroz kalkulator mesečne kupovine uklanja potrebu za predviđanjem, a alarm na stranici kupovine javlja kada spot osetno padne.

• Pratite datume, ne naslove: Evropski savet o ruskim rezervama 15–16. oktobra, plan zaduživanja Trezora 4. novembra, izveštaj Voršove radne grupe krajem godine, i svake nedelje red zlatnih sertifikata u Fedovom izveštaju H.4.1 — to je red koji bi se, kaže autor, sledeći put prvi pomerio.

Obveznica je obećanje. Prava uz nju su cena. Odluka je vaša — mi pokazujemo brojke.

---

Izvor: Kreg Tindejl (Craig Tindale), „Bessent Is the House & Gold Is the Tell”, objavljeno na mreži X 24. septembra 2026. Istorijske podatke (fiksiranje krive 1942–1951, zlatno pokriće i njegovo ukidanje, inflacija 1946–1948, Perry v. United States, naredba od 5. aprila 1933. godine, sporazum od 3. marta 1951, studije Acalin–Ball i Bundesbanke) proverili smo prema javno dostupnim izvorima: Federalne rezerve Njujorka (K. Garbade), Federal Reserve History, Bundesbank. Savremene brojke (prinosi, obim otkupa, FIMA, Japan, ECB 27 %, Hongkong, Indija, NY Fed trezor) navedene su prema autoru i nisu nezavisno proveravane. Prevod i parafraza su naši; ništa u tekstu nije investicioni savet.